Plan puta je bio krajnje jednostavan...Odmah iza mosta preko Dunava kod Beške nalazi se splet bara i rukavaca okruženih gustom šumom. Zamisao nam je bila da idemo u Arkanj. Na početku jednog od kanala nalazi se izvesna čarda "Na kraj sveta", boemska kafanica bez struje i vode. U posljednje vreme nešto o čemu se često govori, kao mestu zaboravljenom u vremenu na kome se služe vrhunski riblji specijaliteti. Kažu "raj na zemlji". Kafanica se vidi još sa auto-puta ali se dolazi malo zaobilazno, preko Kovilja, ne možete da promašite. Idete putem do samog kraja, kad nema više asfalta stigli ste. Kada usput budete videli na svakoj banderi gnezdo sa rodama, znajte da ste na pravom putu. Stižemo tako do same vode i već naviknuti na neke neprijatnosti, očekujemo da se pojavi neki problem. I eto ga, ljubazni gospodin nam prilazi i saopštava da je na rukavcu ispred nas zabranjeno veslanje, odnosno korišćenje privatnih plovnih objekata....
Kako smo već obišli neke reke u neposrednom okruženju, već duže vreme planiramo da malo izađemo iz Beograda i posetimo neku reku ili jezero dovoljno blizu da odemo na pola dana a opet dovoljno daleko da kažemo da smo ipak negde bili. Takođe, smislili smo da bi bilo interesantno naći reku koja spaja dva mesta, pa da rekom odemo iz jednog u drugo. Bacismo se na pregledanje karte i posle kratkog istraživanja nađosmo upravo ono što je ispunajvalo sve naše kriterijume. Omoljica-Banatski Brestovac, rekom Ponjavicom.
Pre nego što bilo šta kažem moram da priznam da 27 godina živim u Beogradu i da pri tom nisam znao da u Borči postoji reka! Kada je u osmom razredu bio zakazan test iz neme karte, počelo je bombardovanje te test nikad nije održan (kao ni dalja nastava), tako da je za moje nepoznavanje nacionalne geografije kriv niko drugi do Amerika, koja me je omela da, kad sam već naučio gde pasu merino ovce i koliko je kilometara dug Misisipi, naučim i šta pase u mom komšiluku i gde mogu da potopim noge tokom leta.
